Ruski politikolog Fjodor Lukjanov smatra da narednih nekoliko meseci neće doneti ozbiljan diplomatski proboj u Ukrajini, već nastavak i moguće intenziviranje sukoba.

Lukjanov, glavni urednik časopisa „Russia in Global Affairs“, predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i direktor istraživanja u Valdajskom diskusionom klubu, izneo je ovu procenu u razgovoru sa Glenom Dizenom.

Prema njegovom mišljenju, prostor za političko rešenje danas je manji nego pre godinu dana.

Velika očekivanja od Aljaske nisu se ostvarila

Lukjanov svoju analizu vezuje za susret Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci 15. avgusta 2025. godine.

Od tog sastanka očekivalo se da bi mogao da otvori put ka političkom okončanju sukoba. Godinu dana kasnije, rat ne samo da nije završen već su se, prema Lukjanovu, okolnosti dodatno zakomplikovale.

On smatra da su Kijev i evropske države posle tog perioda zaključili da nastavkom eskalacije mogu da utiču i na Trampov pristup.

Prema njegovom tumačenju, Tramp je tada smatrao da se Ukrajina kreće ka porazu i da bi zbog toga trebalo što pre da prihvati kompromis, uključujući minimalne zahteve Moskve i pitanje Donbasa.

Lukjanov ocenjuje da su Ukrajina i Evropa delimično uspele da promene tu računicu.

To, kako naglašava, ne znači da je Tramp postao izraziti zagovornik ukrajinske pozicije. Njegov sadašnji stav opisuje pre kao ravnodušnost – ukoliko Kijev i evropske zemlje veruju da mogu da nastave rat, američki predsednik spreman je da ih pusti da to pokušaju.

Udari sve dublje, odgovor sve snažniji

U međuvremenu su se promenile i vojne mogućnosti.

Ukrajina je, prema Lukjanovu, značajno povećala sposobnost izvođenja udara velikog dometa duboko na ruskoj teritoriji.

On upravo to vidi kao jedan od ključnih razloga za novi krug eskalacije.

Rusija je, sa druge strane, odgovorila napadima koje ranije, kako tvrdi, nije želela da izvodi u takvom obimu, uključujući masovne udare na kritičnu infrastrukturu Ukrajine.

Lukjanov ne umanjuje ni štetu koju ukrajinski napadi nanose Rusiji i priznaje da Kijev sada poseduje značajne sposobnosti.

Problem vidi upravo u tome što obe strane postepeno podižu nivo udara.

Zbog toga smatra da su i prekid vatre i ozbiljan politički sporazum danas udaljeniji nego u trenutku prošlogodišnjeg sastanka Putina i Trampa.

Pregovora će biti, ali ne uskoro

Lukjanov ipak ne smatra da je diplomatsko rešenje zauvek nestalo.

Pre ili kasnije, ocenjuje on, moraće da dođe do pregovora i nekog oblika političkog dogovora.

Međutim, očekivanje da tako dubok sukob može da bude završen jednim sastankom dvojice predsednika od početka je, prema njegovom mišljenju, bilo nerealno.

Kao primer naveo je Vijetnamski rat. Čak i nakon što je američka administracija zaključila da rat treba okončati, pregovori su trajali godinama.

To ne znači da Ukrajinu očekuje isti scenario, ali Lukjanov tim primerom pokazuje koliko vremena može da prođe između političke odluke da rat treba završiti i njegovog stvarnog završetka.

Evropa izabrala dugoročnu konfrontaciju?

Posebno kritičan Lukjanov je prema evropskoj politici.

On smatra da Kijev računa da rat može da traje sve dok postoji dovoljno snažna spoljna podrška. Najpovoljnija opcija za Ukrajinu bila bi istovremena podrška SAD i Evrope, ali Lukjanov smatra da je za nastavak sadašnje politike dovoljna i pomoć evropskih država.

I dok kaže da nema simpatija prema ukrajinskom rukovodstvu, priznaje da takva računica iz perspektive Zelenskog može da bude racionalna.

Mnogo manje racionalnim smatra ono što radi Evropa.

Prema njegovoj oceni, evropske države su Ukrajinu i sukob sa Rusijom dobrovoljno pretvorile u jedan od centralnih elemenata nove političke koncepcije EU.

Takav model značio bi dugotrajnu konfrontaciju: Ukrajina bi obezbeđivala vojnu silu na terenu, dok bi Evropa pružala novac, tehnologiju i drugu podršku potrebnu za nastavak borbi.

Sprema li se Evropa i za direktan sukob?

Lukjanov ne smatra da evropske države trenutno žele direktan rat sa Rusijom.

Ipak, pojedine izjave evropskih političara, posebno iz Nemačke, smatra dovoljno ozbiljnim da se postavi pitanje priprema li se Evropa i za mogućnost neposredne konfrontacije.

Naglasio je da se nada da to nije slučaj, ali i upozorio da u sadašnjim okolnostima više ništa ne smatra potpuno izvesnim.

Jedan od razloga za takvu evropsku politiku vidi i u unutrašnjim potrebama EU.

Prema njegovoj interpretaciji, „ruska pretnja“ postala je sredstvo političkog povezivanja evropskih država.

Građanima se, smatra Lukjanov, više ne govori samo o Rusiji kao apstraktnoj bezbednosnoj opasnosti, već i o mogućnosti da Moskva jednog dana direktno ugrozi članice NATO-a.

Iz toga proizlazi argument da Ukrajinu treba podržavati što duže, jer dok je Rusija vojno angažovana tamo, ima manje mogućnosti za eventualnu konfrontaciju sa ostatkom Evrope.

Lukjanov vidi još jedan motiv

Drugi razlog povezuje sa promenom globalnog položaja Evrope.

On očekuje da će međunarodni značaj evropskih zemalja nastaviti da opada u odnosu na položaj koji su imale tokom 20. i početkom 21. veka.

U takvoj situaciji, smatra Lukjanov, sukob sa Rusijom postaje jedno od retkih pitanja na kojima Evropa još pokušava da pokaže da predstavlja velikog globalnog igrača.

Kao istorijsku paralelu naveo je Veliku Britaniju koja je nakon raspada imperije pokušavala da očuva međunarodni uticaj kroz odnose sa SAD, Evropom i nekadašnjim imperijalnim prostorom.

Lukjanov, međutim, nije uveren da će takav pristup uspeti Evropi.

Prema njegovom mišljenju, sukob Rusije i Evrope za veliki deo ostatka sveta nema značaj koji mu pridaju evropske političke elite, već se posmatra kao regionalni obračun.

Zašto Moskva sada ne želi zamrzavanje?

Najvažniji deo Lukjanovljeve analize odnosi se na pitanje šta bi se dogodilo kada bi rat sada jednostavno bio zaustavljen.

Njegov odgovor je da bi zamrzavanje sukoba pod trenutnim uslovima za Rusiju predstavljalo neuspeh.

Razlog nije samo teritorijalna situacija.

U poređenju sa 2021. godinom, bezbednosna slika Evrope promenila se na način koji Lukjanov smatra nepovoljnim za Moskvu. NATO je revitalizovan i proširen, dok je Ukrajina, prema njegovoj oceni, praktično postala deo zapadnog vojnog sistema.

Zbog toga smatra da pitanje formalnog ukrajinskog članstva u NATO-u više nema istu praktičnu težinu koju je nekada imalo. Ono bi ostalo simbolički važno, ali je veliki deo političke i vojne integracije, po njegovom mišljenju, već ostvaren.

Za Moskvu se zato pitanje završetka rata više ne odnosi samo na teritoriju i buduću liniju razdvajanja.

Lukjanov smatra da je u toku mnogo šire preuređenje evropskog i evroazijskog bezbednosnog sistema, zbog čega ukrajinski rat vidi samo kao jedan deo daleko većeg sukoba oko budućeg odnosa snaga.

Njegova kratkoročna prognoza zato ostaje sumorna: pre ozbiljnih pregovora očekuje još snažnije borbe i dalje zaoštravanje.

Politički izlaz, prema njegovoj proceni, postaće realniji tek kada sve strane zaključe da nastavkom rata više ne mogu značajno da poboljšaju sopstvenu poziciju.

Izvor: razgovor Fjodora Lukjanova sa Glenom Dizenom