U susret Vaskrsu, sa pevačicom Radom Manojlović, razgovarali smo o tome kako su praznici izgledali nekada, kako ih doživljava danas i koje su joj životne lekcije promenile pogled na veru, porodicu i prioritete. 

Ekskluzivno za Alo, Manojlovićeva je prvi put otvorila dušu i ispričala emotivnu  ispovest o trenutku kada je izgubila veru u Boga, ali i otkrila kako ju je ponovo pronašla.  

Da li ste ikada Vaskrs dočekali radeći, kako Vam je to palo i da li generalno radite za praznike? 

– Iskreno, ne samo katkad, već sam vrlo često dočekivala Uskrs radeći ili u kolima, vraćajući se sa nekog dugog puta. Moram da priznam da, kako godine prolaze, sve mi postaje besmislenije da radim za te praznike, jer je istina da se nekako osećam prazno, odnosno nedovoljno slavljenički, baš zato što ga pretvorim u svaki drugi običan dan. Od ove godine menjam navike. 


 
Koliko Vam vera pomaže u teškim trenucima kroz koje ste prolazili? Da li ste je ikada izgubili? 

– Veru sam izgubila samo kada mi je majka umrla, nažalost, ali isto tako, upravo mi je ona pomogla da nastavim dalje, iako mi je trebalo puno vremena da joj se vratim. Samo čvrsta vera u to da postoji duhovni svet u kome nas naši anđeli čuvari gledaju i štite me je digla i vratila u život. 
 
Da li postite, volite li da posećujete manastire i da li to često radite? 

– Ne postim, samo za Badnji dan i Veliki petak. Nikada nisam postila niti se pričestila, nekako se to u našoj kući nije praktikovalo, pa valjda nisam ni stekla tu naviku. Ali ne bi mi bio problem da postim što se tiče hrane. Za mene je vera ponašanje – ono što drugome kažeš, kako se ophodiš prema ljudima, šta im misliš, tako da sam u tom smislu u neprekidnom postu od loših misli i loših dela, što je suština vere. 
 
Posetu kog manastira biste izdvojili kao najlepšu? 

– Manastire sam mnogo više posećivala do kraja srednje škole, pošto sam bila član crkvenog hora zajedno sa svojom sestrom. Imali smo česte ekskurzije sa crkvom, sa parohijskim popom i meštanima, po Srbiji. Manastir u kome smo prenoćili i koji će mi ostati u sećanju po smirenosti koju sam tamo osetila je Đunis kod Kruševca. Manasija mi redovno oduzima dah, ali i Prohor Pčinjski. Svi naši manastiri su prelepi i vredni pomena. 
 
Da li ste nekada tamo otišli kako biste pronašli utehu i spas? 

– Jednom, pre jedno 16–17 godina, nisam otišla nego sam otrčala u Hram Svetog Save. Sve me je stiglo, bila sam toliko uznemirena da nisam mogla da se smirim od plakanja. Bez razmišljanja sam krenula skoro trčeći ka Hramu, blizu kog sam tada stanovala. Suza suzu stiže, znala sam da samo tamo mogu da se smirim i rekla sam sebi da ću, kada uđem, da se isplačem za sve što nisam u životu. Ali nekim čudom, kako sam ušla u Hram, prestala sam da plačem i odmah sam se smirila. Nikada više nisam imala takav napad i lom. To su te neobjašnjive sile. 
 
Da li ste nekada na Vaskrs doneli veliku životnu odluku ili se nešto krucijalno dogodilo tokom praznika? 

– Nisam imala vremena možda da razmišljam o tome, jer kao što rekoh, ovi praznični dani su mi prolazili radno. Eto, možda od ove godine, pošto sam dala sebi vremena da slavim kako dolikuje, krenem i sa nekim odlukama, pa ću vam javiti. 
 
Koji običaj iz detinjstva nikada ne preskačete? 

– Pa ja mislim nijedan! Uskrsu smo se uvek najviše radovali jer je šaren, veseo, pun boja, života. Deca vole takmičenje i kucanje jajima, tako da se tu ništa nije preskakalo ni tada ni sada. 
 
Kako je to izgledalo kada ste bili mali? 

– Znam da se sestra i ja nismo odvajale. Učestvovale smo sa mamom u farbanju jaja, ali je bilo obavezno i da se ide kod nane, mamine mame, da nas namaže crvenim jajetom po obrazima da budemo rumene i zdrave cele godine. 
 
Da li ste se ljutili kada Vas neko pobedi u kucanju jajima? 

– Nije mi bilo pravo! Krivila sam samu sebe zbog loše procene najtvrđeg jajeta – kao, kako ja da pogrešim! Sada se više niko ne ljuti, to je porodična zabava u kojoj nije cilj pobediti, nego pojesti ta jaja i to je to. 
 
Koje emocije u Vama bude praznici? 

– One jedine iskrene i prave – osećaj sloge i pripadanja, ne samo u porodici, već i atmosfera jedinstva među ljudima i neke zajedničke snage. 
 
Kada biste mogli da vratite jedan Vaskrs iz prošlosti – koji bi to bio i zašto? 

– Bilo koji kada sam bila dete, do 11–12. godine. Mislim da sam se tada najviše radovala. Posle si već veliki, kreću veće obaveze oko škole, ja sam već počela da pevam sa 15–16 godina, mama se razbolela i tako. 

 
Da li ste ikada Vaskrs proveli u suzama ili se sećate najtužnijeg Vaskrsa? 

– Možda zvuči neverovatno, ali nikada nisam bila tužna za hrišćanske praznike kao što su Božić i Uskrs. S druge strane, prva Nova godina bez mame mi je bila najtužnija. Posle se, valjda, srce skamenilo. 
 
Ko Vam najviše nedostaje za prazničnom trpezom? 

– Eh, pa ne samo za prazničnom trpezom. U svakom trenutku i svakom dahu zna se ko mi jedino nedostaje, ne bih da rastužujem ovaj intervju. 
 
Kako danas Vaskrs izgleda u Vašem domu? 

– Maćeha i tata se trude da ništa ne fali! Moram da kažem da su oni pravi domaćini i da nam stvarno kuća cveta za praznik, kao najlepša bašta. Sve je šareno, puno uskršnjih detalja, domaćih farbanih jaja, sestrine dece i unučića. Sve procveta poput proleća. 

Alo/J.M.

BONUS VIDEO: