Vedrana Rudan sve ređe piše na svom blogu zbog teške bolesti sa kojom se bori.

U najnovijoj objavi otvoreno je govorila o svojoj svakodnevici, ali i o podršci koju dobija od dece u najtežim trenucima.

Na blogu "Rudan.info" objavila je tekst pod naslovom "Imati decu… nemati decu", u kojem opisuje život tokom borbe sa kancerom.

- Hiljadu sam puta u životu sebi postavila to pitanje. Kad si žena i kad pišeš, svaku tvoju rečenicu doživljavaju kao ličnu ispovest. Nikada niko nije tražio smrtnu kaznu za Tolstoja jer je gurnuo Anu Karenjinu pod voz. Priče o lošoj deci često imaju veći uspeh, pa ti nekako pređe u naviku da vlastitoj deci pripisuješ mane. Oni se ne mogu braniti, a ti im često prebacuješ greške kako bi sebi olakšala život. Jedinice, ponavljanja razreda, pogrešni izbori zanimanja, lenjost, prerani ulasci u veze, nedostatak ljubavi prema majci koja je mogla biti predsednica Evrope da je te srede u tri ujutro drugačije postupila… Gde bi mi bio kraj? To nije sve. Dogodio se petak, sreda je zaboravljena, samo je poza bila drugačija, epilog isti - napisala je.

Dodaje da su brige roditeljstva neprekidne:

- Dreka danju i noću, jedinice, dvojke, jedino se nule nisu pojavljivale. Pa deca, tvoja deca. Čuvaj ih, strepi, budi se noću prestravljena, da li će se vratiti, da li su živa, zašto zavijaju kola hitne pomoći. Ko to može izdržati? Zašto živim, ili životarim, ili umirem sa dvoje dece, kada sam mogla u poznim godinama, sa mužem, mirno da živim, a ne da šetam njihovog psa dok oni gledaju more sa nekim koga vole - navodi autorka.

U nastavku teksta otkriva težinu svoje bolesti:

- Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego kod kuće. Umirem od raka, sporo ide. Pre dva dana bili su sa mnom u bolnici, na smene. Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz našeg detinjstva. Slušala me, smejala se i pravila kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvadila turpiju za nokte, uzela moj dlan i rekla: ‘Da mi budeš lepa, mama’. Došao je sin, doneo knjigu koju smo dugo čekali i kutiju Kraš Draže, uz reči da ću lakše zaspati. Posle nekoliko minuta stavio je pastu na četkicu i pomogao mi da operem zube u krevetu. Poljubio mi je ruku i rekao: "Laku noć, mama" - napisala je.

"Sinoć sam izašla iz bolnice"

Nakon izlaska iz bolnice opisuje trenutke provedene kod kuće:

- Sinoć sam izašla iz bolnice. Dan je veseo i žut. Lepo je biti kod kuće, čak i kada si nepokretan i kada ne znaš da li je već došlo vreme za kraj. Dolazi ćerka sa gostima i novim psom. Donosi torbu punu čiste, mirisne i ispeglane odeće. Prislonim lice na nju jer ne mogu da podnesem bolnički miris. Za ručak će mi spremiti lignje na žaru. Ležim na terasi dok me miris mora istovremeno smiruje i razdire. Sin dolazi u dvorište. Za mene je napravio palačinke po receptu moje majke. Ne prepoznajem ga. Zaboravljam - piše Rudan.

Opisuje i poslednje trenutke porodičnog okupljanja:

- U pozadini muž priprema sve za ručak. Za mene, jednu lignju, parče hleba i pola palačinke. Deca odlaze svojim kućama. "Bokić", dobacuje mi ćerka. Sin mi maše krpom za sudove. Čekam da muž ode u kuhinju i tada zaplačem. Da li je to bolest, previše lep dan, strah od smrti ili nešto drugo? Imati decu ili nemati decu? - zaključila je Vedrana Rudan.