Pevačica Nataša Mihajlović, članica grupe "Frajle", otvorila je dušu o samoubistvu svog brata i depresiji u koju je upala nakon porodične tragedije.
Nataša Mihajlović je odrasla u porodici okruženoj smehom. Živela je sa roditeljima i bratom.
- Pa, jedna vrlo vesela i normalna, spontana porodica - kaže Nataša, i dodaje da su roditelji mnogo vremena provodili sa njom i sa bratom.Ono što pamtim iz djetinstva je i da sam svog brata držala za ruku. Razlika među nama je bila godinu i po dana - kaže Nataša koja se vratila na priču o svojoj porodici:
- To je bila jedna zabavna porodica, u stvari, ja kažem, malo onako i komična. I dan-danas, bez obzira na ogroman gubitak koji smo doživeli, zadržali smo taj duh i kroz razgovore, kada pričamo o Raletu, mom bratu i njihovom sinu, uvek je to nekako kroz veselje i šalu, na neke dobre trenutke obraćamo pažnju i na zahvalnost što je bio toliko sa nama. Neka je bio tih dvadeset šest i po godina sa nama i hvala dragom Bogu što sam ga imala toliko godina. On je bio moj uzor, stariji brat, u njega sam gledala kao u Boga. On je bio glavni kritičar za muziku, imao je apsolutni sluh, isto je voleo da peva, lep kao... Prelep je bio, stvarno je zgodan momak bio, devojke su ga volele. Svirao je gitaru, svirao je klarinet.
Nataša je sa bratom provodila mnogo vremena. Imali su i bend, zajedno sa dva brata i još jednim momkom. Radili su, njene drugarice su bile zaljubljene u njega, ali dogodila se strašna tragedija 2004. godine, kada je ona imala 25 godina.
Posle dvadeset godina od tragedije i traume koju je doživela njena porodica, Nataša je smogla snage da animira i krene i u solo aktivnosti, da uz muziku koju beskrajno voli, kako ističe profesorka, stručnjaci i ona pokušaju da pošalju određene poruke o anksioznosti, o depresiji, o prevenciji suicida.
Na pitanje da li je moguće da njen brat nije zatražio pomoć, podršku, da izađe iz krize koju je očigledno imao, Nataša iskreno kaže:
- Sada ću vam reći jednu stvar, 2004. godina je bila kada je on sebi oduzeo život. Ja sam imala 25 godina, i kako bih rekla, moj brat, iz prethodne priče je toliko bio osetljiv i sa početkom rata devedesetih, jako je on burno i da kažem, utonuo bi nekako u sebe od same teme rata. Njega je to strašno potresalo. Mislim da je sve ljude potresalo, pogotovo ljude koji spadaju u hipersenzitivne, apsolutno se kod njih rađa velika uznemirnosti i strah, strah od gubitka života, od tog zverstva koji se javi u ljudima za vreme, nažalost, ratova. I mislim, kada pogledam unazad, ipak je to jedna priča koja je dugo trajala kod nas. Pogotovo on kao muškarac... I moj otac je imao svoje depresivne faze. Sve to ima veze i s tim, i s tatom koji bude malo depresivan, pa bude dobro... Majka koja puno radi, koja radi tri posla, koja nije, jednostavno od '90. kako je bilo, nije bila kod kuće. Ja sam bila van kuće, sa svojim drugaricama, sa svojom muzikom... Mislim da se slagalo u njemu - pričala je ona.
"Išao je kod psihologa"
Njen brat je mesec dana pre tragedije išao kod psihologa.
- On je išao kod psihologa. On je otišao i to neposredno, tu negde, možda mesec dana ili tako nešto, otišao je kod psihologa, međutim, očigledno, kao što ja kasnije saznajem kroz svu edukaciju, nažalost, zbog svega što se desilo, da su u pitanju trenuci da li će čovek sebi oduzeti život ili neće. Moje Rale je odlučio da oduzme sebi život - kaže Nataša.
Tragedija se dogodila u ranim jutarnjim satima dok je Nataša spavala u sobi pored.
- Ja sam spavala u sobi pored. To je verovatno bilo negde kako su posle i rekonstruisali, da je negde on pred jutro sebi oduzeo život. Ja nisam ništa čula, ništa naslutila. Tačnije imala sam neki osećaj nekoliko dana pre toga, jako je to bilo neobičan neki osećaj, kao da ću nekoga izgubiti. Ne mogu to da objasnim - kaže Nataša i ističe da prvi put govori o tom osećaju:
- Ne znam, nešto je u meni, kao da me nešto... Da li je to bilo par dana i on je... Ja ne bih pričala sad o načinu kako je sebi oduzeo život, ali je vrlo bizarno to uradio i bio vrlo, vrlo odlučan u svojoj nameri da realizuje.
Upala u depresiju
Nakon velikog gubitka, i sama je upala u depesiju.
- Mi svi dođemo uvek u tačku kada nam je... Kada smo izgubili Raleta, posle godinu dana sam ja upala u depresiju, jer je bilo logično da ću, mislim, ne logično, ali, to isto moje iskustvo je razumevanja svega toga u smislu, ljudi moji, najvažnija je stvar da ti imaš prijatelja, porodicu od poverenja i ruku koju možeš da uzmeš ili broj telefona koji možeš da nazoveš da te neko čuje - pričala je Nataša.
(Alo/Blic)
BONUS VIDEO
Komentari (0)