Ovaj kompleks čine dva dvorca sa pomoćnim objektima, koja su sagradili članovi vlastelinske porodice Stratimirović, kao i park okolo dvorca, stara zgrada škole, srpska pravoslavna crkva i parohijalni dom. Iako istorijski ne pripadaju istom vremenu, kompleks čine i slovačka evangelička crkva građena 1875–1879, i rodna kuća patrijarha Georgija Brankovića rekonstruisana u srpsku veroispovednu školu 1899. 

Istorija 

Stratimirovići su kuće sagradili na obodu prostrane poljane zvane Dolina, prvo male privremene, a zatim veće, gospodske. Jedna od njih nalazila se na mestu gde je danas slovačka evangelička crkva. Iz tog vremena je sačuvan tzv. mali dvorac (druga polovina 18. veka) i „veliki dvorac“ ili „kaštel“, izgrađen 1826. godine.

Dvorac i veći deo imanja je u drugoj polovini 19. veka od Stratimirovića otkupio Matej Semzo od Kamjanike. Ova mađarska porodica kratko je gazdovala u Kulpinu. Posed su 1889. godine prodali Lazaru Dunđerskom.

Porodica Dunđerski upravljala je imanjem do kraja Drugog svetskog rata, tj. do 1945. godine. Veliki dvorac su, prema projektu novosadskog arhitekte Momčila Tapavice, rekonstruisali 1912. godine.

Budući da se Đorđe Dunđerski oženio rođakom vladarske porodice Karađorđević, česti gosti kulpinskog dvorca bili su i kraljica Marija sa sinovima, prinčevima Petrom, Andrejem i Tomislavom. Takođe su se među gostima mogli videti i mnoge ličnosti iz političkog i javnog života (predstavnici vlade Petar Živković i Milan Stojadinović, kao i mnogi drugi). Imanje im je, na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, oduzeto 1945. godine. Na imanju Dunđerskih u Kulpinu je nakon nacionalizacije osnovana poljoprivredna zadruga, koja je sve do 1991, odnosno do ustupanja kompleksa Poljoprivrednom muzeju koristila dvorac i pomoćne objekte.

Kompleks sa oba dvorca, parkom i ukrasnom ogradom je 1970. godine, zaštićen kao kulturno dobro. On je 1991, odlukom Skupštine AP Vojvodine proglašen spomenikom kulture od velikog značaja. 

MN Veliki dvorac

 Izgrađen je početkom 19. veka i prema nekim podacima, gradnja se završila 1826. godine. To je vreme kada se porodica Stratimirović posle dolazka u Kulpin već prilično uvećala i stekla ugled među Srbima u Habzburškoj monarhiji. Oba dvorca je (mali dvorac i veliki dvorac) sagradila druga i treća generacija porodice Stratimirović, rođenih u Kulpinu.

Zgrada je rekonstruisana 1912. godine, kada je imanje bilo vlasništvo porodice Dunđerski. Projekat rekonstrukcije uradio je poznati novosadski arhitekta Momčilo Tapavica. Ova rekonstrukcija nije suštinski promenila prvobitni arhitektonski izgled zgrade. Dvorac je zadržao sva obeležja klasicističkog stila. Graditelji dvoraca i vlastelinskih vila sa kraja 18. i početka 19. veka su se na ovim prostorima uglavnom držali ustaljenih pravila klasicističke gradnje Najveće promene je bila u krovnom delu. Sa centralnog dela je uklonjena kula, koja se izdizala iznad krova. Na njoj se nalazio vidikovac, veliki sat sa mehanizmom, aplikacija grba Stratimirovića i drugi dekorativni detalji. Na čeonom delu je postavljen dekorativni friz sa ornamentisanim pravougaonim poljima i vazama na uglovima. Na čeonom delu zgrade je projektovan ulazni trem, tzv. portik. Kod kulpinskog dvorca portik deli fasadu na dva simetrična dela. Izgrađen je u tipičnom klasicističkom stilu. 

Mali dvorac 

Mali dvorac je prizemna vila izgrađena krajem 18. veka. To je bila jedna od kuća porodice Stratimirović. Sačuvana je u izvornom obliku. Kao i veliki dvorac, građena je u klasicističkom stilu. U centralnom delu prednje strane se nalazi rizalit, koji se završava trouglastim timpanonom. Rizalit deli fasadu na dva simetrična dela. Na začelju se nalazi prostrana veranda pravougaone osnove, sa lučnim otvorima. Prozori i ulazna kapija ukrašeni su rešetkama i detaljima od kovanog gvožđa.