Nijedan drugi stadion nije bio domaćin dva finala Svetskog prvenstva, a 2026. godine postao je prvi u istoriji koji je ugostio utakmice čak tri Mundijala. Za Meksikance „Asteka“ nije samo sportski objekat. Ona je nacionalni spomenik, mesto kolektivnog sećanja i građevina koja je postala simbol jedne države. Tokom šest decenija postojanja stadion je bio pozornica najvećih sportskih drama, političkih događaja, verskih okupljanja i koncerata koji su okupljali stotine hiljada ljudi.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka Meksiko je prolazio kroz period ubrzane modernizacije. Privreda je rasla, gradovi su se širili, a političko rukovodstvo želelo je da svetu pokaže novu sliku zemlje. Dvojica vizionara, biznismen Emilio Askaraga Milmo i njegov otac Emilio Askaraga Vidaureta, došli su na ideju da izgrade najveći i najmoderniji stadion Latinske Amerike. Njihova ambicija bila je ogromna. Nisu želeli samo veliki stadion, već građevinu koja će moći da konkuriše najvećim sportskim objektima Evrope i Severne Amerike. To je predstavljalo izazov bez presedana.

Jedan od najvećih problema sa kojima su se projektanti suočili bio je teren. Meksiko Siti izgrađen je na nekadašnjem koritu drevnog jezera Tekskoko. Tlo je meko, nestabilno i sklono sleganju, što je predstavljalo noćnu moru za građevinske inženjere. Kako izgraditi stadion za više od 100.000 ljudi na zemljištu koje se ponaša gotovo kao sunđer? Rešenje je pronađeno u masivnim armirano-betonskim temeljima i specijalnim sistemima raspodele opterećenja. Građevinski radovi počeli su 1962. godine. Tokom četiri godine hiljade radnika radile su praktično bez prekida. Iskopano je više miliona kubnih metara zemlje, a veliki deo stadiona zapravo je ukopan u teren kako bi se smanjila visina spoljašnjih zidova i povećala stabilnost konstrukcije. Takvo rešenje pokazalo se genijalnim. Čak i nakon brojnih zemljotresa koji su pogodili Meksiko tokom narednih decenija, stadion je ostao gotovo netaknut.

Stadion je zvanično otvoren 29. maja 1966. godine. Prvu utakmicu odigrali su meksički Klub Amerika i Torino iz Italije. Već tada bilo je jasno da je nastala građevina kakva nije postojala nigde u Latinskoj Americi. Kapacitet je iznosio više od 105.000 gledalaca. U to vreme samo je nekoliko stadiona na svetu moglo da primi toliko ljudi. Masivne betonske tribine uzdizale su se poput planinskih padina, stvarajući atmosferu koja je protivničkim ekipama često delovala zastrašujuće.

Samo četiri godine nakon otvaranja stadion je dobio najveću moguću čast. Meksiko je organizovao Svetsko prvenstvo 1970. godine a taj turnir mnogi smatraju najboljim Mundijalom u istoriji. Na „Asteki“ je odigrano finale između Brazila i Italije a pred više od 100.000 gledalaca Brazil je slavio rezultatom 4:1. Pele je postigao prvi gol i postao prvi fudbaler koji je osvojio tri svetske titule.

Iako se danas mnogo govori o futurističkim stadionima sa pokretnim krovovima i digitalnim fasadama, „Asteka“ impresionira na drugačiji način. Njena snaga leži u monumentalnosti. Za izgradnju su korišćene ogromne količine armiranog betona. Tribine su projektovane tako da svaki gledalac ima nesmetan pogled prema terenu. Konstrukcija je projektovana za izuzetno velika opterećenja, što je bilo neophodno zbog ogromnog broja posetilaca. Tokom godina kapacitet je smanjivan zbog uvođenja komfornijih sedišta i savremenih bezbednosnih standarda.

Danas stadion prima oko 87.000 gledalaca, što ga i dalje svrstava među najveće fudbalske objekte na svetu. Malo je stadiona koji su ugostili toliko različitih događaja. Na „Asteki“ su mise služili papa Jovan Pavle Drugi i papa Franja. Tu su održavani i veliki bokserski spektakli, politički skupovi i nacionalne proslave.

Kada je reč o muzici, lista izvođača izgleda kao enciklopedija svetskog šou-biznisa. Nastupali su Majkl Džekson, Pol Makartni, Elton Džon, Šakira i mnogi drugi. Koncerti su često okupljali više od 90.000 ljudi.