Srbija poslednjih godina ulaže značajna sredstva u modernizaciju svojih oružanih snaga, a istovremeno se u neposrednom okruženju stvaraju novi oblici vojne saradnje koji se u Beogradu posmatraju sa velikom pažnjom.

Posebno mesto zauzima saradnja Hrvatske, Albanije i Prištine, koja je otvorila pitanje zbog čega se upravo srpsko naoružavanje predstavlja kao problem dok se istovremeno razvijaju vojni odnosi u njenom neposrednom susedstvu.

Takva situacija dobija dodatnu težinu zbog istorijski opterećenih odnosa Srbije sa Zagrebom i Prištinom.

Teško istorijsko nasleđe

Srpsko-hrvatske odnose tokom 20. veka obeležili su teški sukobi i masovni zločini. Posebno tragično poglavlje predstavlja period NDH tokom Drugog svetskog rata, kada je veliki broj Srba ubijen, proteran ili prisilno pokatoličen.

Novi talas stradanja i proterivanja dogodio se tokom ratova devedesetih, a naročito tokom operacija „Bljesak“ i „Oluja“, posle kojih je veliki broj Srba napustio Hrvatsku.

Jednako složeno istorijsko i političko pitanje predstavlja Kosovo i Metohija. Položaj srpskog stanovništva, Martovski pogrom 2004. godine, paljenje pravoslavnih svetinja i jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008. ostavili su duboke posledice koje i danas određuju odnose Beograda i Prištine.

Dodatnu zabrinutost izazivaju bezbednosne promene na severu KiM, uključujući pitanje prisustva prištinskih snaga i budućnosti režima na mostu preko Ibra.

Srbija ubrzano modernizuje vojsku

Paralelno sa promenama u regionu, Srbija nastavlja da ulaže u vojsku i nove sisteme naoružanja.

U tekstu se navode kineske rakete CM-400, kao i domaći projekti predstavljeni tokom 2026. godine, među kojima su bespilotni sistemi i modernizovane platforme domaće odbrambene industrije.

Jedna od najvećih pojedinačnih nabavki svakako su francuski višenamenski avioni Rafal. Srbija je ugovorila kupovinu 12 letelica, čime bi njene vazduhoplovne sposobnosti trebalo značajno da budu unapređene.

Upravo takvo vojno jačanje izaziva sve veću pažnju susednih država.

Zašto jaka Srbija smeta susedima?

Iz Zagreba su već stizale kritike zbog pojedinih srpskih nabavki i posebno naoružanja većeg dometa.

U Beogradu se, međutim, postavlja pitanje zbog čega bi modernizacija Vojske Srbije predstavljala problem u trenutku kada se i Hrvatska intenzivno naoružava i istovremeno razvija vojnu saradnju sa Albanijom i Prištinom.

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović govorio je o srpskom naoružavanju i njegovom potencijalnom ofanzivnom karakteru, dok Srbija svoju politiku predstavlja kao potpuno suprotnu – jačanje sposobnosti odvraćanja bez namere da bilo koga napadne.

Suština takve strategije zasniva se na staroj ideji da je snažna odbrana jedan od osnovnih preduslova za očuvanje mira.

Vojna neutralnost ostaje ključ

Srbija se nalazi gotovo potpuno okružena članicama NATO-a, ali nastavlja da insistira na vojnoj neutralnosti.

Istovremeno razvija odnose sa različitim partnerima i posebno blisku saradnju sa Mađarskom. Odnosi Beograda i Budimpešte poslednjih godina značajno su unapređeni, a političko približavanje Aleksandra Vučića i Viktora Orbana pretvorilo je nekada veoma složene odnose dva naroda u strateško partnerstvo.

Za Srbiju je takva saradnja posebno značajna u trenutku kada se bezbednosna arhitektura Evrope ubrzano menja.

Zagreb, Tirana i Priština pod lupom Beograda

Posebnu političku težinu ima vojna saradnja Hrvatske i Albanije sa Prištinom.

Iz srpske perspektive, uključivanje Prištine u ovakve aranžmane nije samo pitanje regionalne saradnje, jer Beograd Kosovo i Metohiju smatra delom svoje državne teritorije.

Zbog toga se svaki vojni sporazum koji uključuje Prištinu u Srbiji posmatra mnogo ozbiljnije nego klasična saradnja dve međunarodno priznate države.

Istovremeno, vlasti u Beogradu ponavljaju da Srbija neće napadati svoje susede i da joj je cilj očuvanje mira, ali i sposobnost države da zaštiti sopstvenu teritoriju i stanovništvo.

Jaka vojska kao garancija mira

Iskustva savremenih sukoba ponovo su pokazala koliko vojna snaga utiče na političku težinu jedne države.

Logika kojom se rukovodi Beograd jeste da zemlja koja želi da vodi samostalnu spoljnu politiku mora istovremeno da poseduje dovoljno snažne odbrambene kapacitete da odvrati potencijalne pretnje.

Zbog toga će modernizacija Vojske Srbije, po svemu sudeći, biti nastavljena bez obzira na kritike iz regiona.

Poruka državnog vrha ostaje da snažnija Srbija ne treba da znači agresivniju Srbiju, već državu sposobnu da zaštiti svoju neutralnost, teritorijalni integritet i političku samostalnost.

(Novosti)