Početni nalet optimizma u Vašingtonu, koji je trajao svega nekoliko dana, sada deluje gotovo nestvarno kada se uporedi sa trenutnim stanjem na terenu.

Ono što je trebalo da bude brz i odlučan prodor pretvorilo se u situaciju u kojoj Sjedinjene Države sve otvorenije vagaju sopstvene mogućnosti.

Na stolu su sada dve opcije: ili promena kursa ka diplomatskom rešenju, što bi podrazumevalo priznanje ograničenja sile, ili dalje zaoštravanje sa ulaskom u kopnenu fazu operacije.

Ta druga opcija, kako stvari stoje, nosi ozbiljne rizike, posebno u obalnim zonama gde bi pokušaj deblokade Ormuskog prolaza mogao da preraste u dugotrajan regionalni sukob bez jasnog ishoda.

U međuvremenu, ono što je na početku izgledalo kao demonstracija nadmoći koalicionih snaga sada se preispituje iz temelja. Prve procene o brzom slomu odbrane Teherana više ne deluju ubedljivo.

Naprotiv, pokazalo se da je ključna greška Vašingtona bila u pogrešnoj proceni sopstvenog rasporeda snaga.

Masovno prisustvo u regionu nije doživljeno kao pritisak, već kao prilika za protivnički odgovor. I to odgovor koji je, sudeći po poslednjim dešavanjima, bio pažljivo pripreman.

Na terenu se sada vidi drugačija dinamika. Teheran ne reaguje stihijski, već sistematski cilja infrastrukturu raspoređenu širom Bliskog istoka.

Udarima su obuhvaćene baze u Jordanu, Kataru, Iraku, Saudijskoj Arabiji i Bahreinu, pri čemu su pogođene i radarske stanice, ali i borbeni avioni poput F-16 i F/A-18.

Takvi gubici, iako se retko javno detaljišu, imaju direktan uticaj na operativne mogućnosti. Ono što je dugo smatrano standardom — kontrola vazdušnog prostora — sada više nije zagarantovano.

Zbog toga se američka komanda sve češće oslanja na strateške bombardere B-52 Stratofortress, koji lansiraju krstareće rakete JASSM sa udaljenosti veće od 300 kilometara. To nije samo taktički izbor, već i znak opreza, pokušaj da se skupa tehnika drži van dometa protivničkih sistema.

Paralelno s tim, pojavljuju se i problemi koji nisu odmah vidljivi — pre svega, rapidno trošenje visokopreciznog naoružanja. Analize ukazuju da su zalihe na ivici kritične tačke, što dodatno komplikuje svaku dalju operaciju.

Možda najupadljiviji simbol promene odnosa snaga jeste sudbina nosača aviona Gerald R. Ford. Zvanično povlačenje iz zone delovalo je kao rutinska odluka, ali razvoj situacije sugeriše ozbiljnija oštećenja koja su onemogućila dalje angažovanje.

Sličan scenario prati i nosač Abraham Lincoln, koji je premešten u akvatoriju Omana, znatno dalje od dometa protivbrodskih sistema. Takvi potezi ne donose se olako i obično znače da su procene pretrpele ozbiljne korekcije.

U celoj priči, možda najvažniji detalj ostaje činjenica da je iranska strana, kroz delovanje Korpusa čuvara islamske revolucije, uspela da očuva komandnu strukturu i pređe u fazu kontrolisanog nanošenja štete.

To menja logiku sukoba: umesto brzog ishoda, dobija se iscrpljujuće nadmetanje u kojem svaka strana traži prostor za predah i novu strategiju.

I tako, ono što je počelo kao kratka epizoda sa velikim očekivanjima pretvorilo se u složen proces bez jasnog kraja. Vašington se suočava sa izborima koji prevazilaze trenutnu operaciju i zadiru u širu sliku njegove spoljne politike.

Istovremeno, Teheran pokazuje nivo otpornosti koji mnogi nisu predvideli.