Plan poznat kao „evropski NATO“, odnosno takozvani plan C, koji predviđa da Evropa samostalno organizuje svoju odbranu koristeći postojeće strukture NATO u slučaju eventualnog povlačenja Sjedinjenih Američkih Država iz Alijanse, sve više dobija na značaju. Prema pisanju Volstrit žurnala, ključni trenutak bio je kada je Nemačka, koja se decenijama protivila ideji evropske autonomije u bezbednosti, sada odlučila da podrži ovaj koncept.

Cilj ovog plana jeste da se u komandne i kontrolne strukture NATO uključi veći broj evropskih oficira i da se američka vojna sredstva postepeno zamene evropskim kapacitetima. Ipak, izvori navode da ova inicijativa nema za cilj stvaranje konkurentske strukture NATO-u, već očuvanje njegovih funkcija u slučaju američkog povlačenja.

Evropski zvaničnici žele da zadrže sposobnost odvraćanja Rusije, kontinuitet operacija i nuklearni kredibilitet čak i ako Vašington odluči da povuče svoje snage iz Evrope ili odbije da je brani, što je predsednik SAD Donald Tramp u više navrata pominjao kao mogućnost. Plan je prvi put osmišljen prošle godine, a njegova aktuelnost dodatno je pojačana rastućom sumnjom Evrope u pouzdanost američkog savezništva.

Rad na ovom projektu ubrzan je nakon Trampovih izjava o mogućem preuzimanju Grenlanda od Danske, kao i zbog novog razdora između SAD i Evrope oko odbijanja evropskih zemalja da podrže američku vojnu akciju protiv Irana.

Ključnu prekretnicu predstavlja promena stava u Berlinu. Nemačka je godinama odbijala ideje, posebno francuske, o jačanju evropskog suvereniteta u odbrani, oslanjajući se na SAD kao glavnog garanta bezbednosti kontinenta. Međutim, prema izvorima Volstrit žurnala, dolaskom kancelara Fridriha Merca došlo je do preispitivanja te politike, usled zabrinutosti da SAD više nisu pouzdan partner tokom Trampovog drugog mandata, ali i nakon njega.

Izazovi za realizaciju ovog plana su ogromni, jer je čitava struktura NATO izgrađena oko američkog vođstva – od logistike i obaveštajnih službi do najviših vojnih funkcija. Ipak, Evropljani sada pokušavaju da preuzmu veći deo tih obaveza, što je Tramp ranije i zahtevao.

Generalni sekretar NATO Mark Rute nedavno je izjavio da će Alijansa u budućnosti biti više vođena iz Evrope. Razlika u odnosu na ranije jeste u tome što Evropljani sada sami pokreću te promene, pre svega zbog sve oštrijeg odnosa Vašingtona.

Tramp je u poslednje vreme evropske saveznike nazivao „kukavicama“, dok je NATO opisivao kao „tigra od papira“, uz tvrdnju da i ruski predsednik Vladimir Putin deli takav stav.

Posebnu težinu ima činjenica da se američko nuklearno oružje nalazi na teritoriji Nemačke, zbog čega je Berlin dugo izbegavao bilo kakvo preispitivanje američke uloge u bezbednosti Evrope. Postojala je bojazan da bi jačanje evropske samostalnosti moglo dati SAD izgovor da smanje svoje prisustvo, što su mnogi smatrali rizičnim.

Ipak, prema navodima izvora, Merc je krajem prošle godine počeo da menja stav nakon što je zaključio da je Tramp spreman da odustane od podrške Ukrajini. Smatrao je da američka politika više nema jasne principe, ali je istovremeno izbegavao javno osporavanje NATO-a, jer bi to bilo opasno. Umesto toga, ideja je da Evropa preuzme veći deo odgovornosti, uz želju da SAD ipak ostanu deo saveza.

Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus istakao je da razgovori unutar NATO nisu jednostavni, ali da mogu otvoriti prostor za jačanje evropske uloge. On je naglasio da NATO ostaje nezamenljiv, ali da Evropa mora preuzeti veću odgovornost kako bi savez opstao.

Promena nemačkog stava omogućila je širi konsenzus među članicama NATO, uključujući Veliku Britaniju, Francusku, Poljsku, nordijske zemlje i Kanadu, koje sada ovaj plan vide kao zajednički okvir za reagovanje u kriznim situacijama.

Švedska ambasadorka u Nemačkoj Veronika Vand-Danijelson izjavila je da se vode neformalni razgovori među saveznicima kako bi se popunile praznine u slučaju američkog povlačenja.

Nakon promene u Berlinu, plan je počeo da dobija i konkretne konture, uključujući pitanja ko bi preuzeo kontrolu nad vazdušno-raketnom odbranom, logističkim pravcima ka Poljskoj i baltičkim državama, kao i organizaciju velikih vojnih vežbi bez američkog učešća.

Jedan od ključnih elemenata jeste i ponovno uvođenje vojne obaveze, koje su mnoge zemlje ukinule nakon Hladnog rata.

Evropa takođe planira da ubrza proizvodnju ključne vojne opreme u oblastima gde zaostaje za SAD, poput borbe protiv podmornica, svemirskih i nadzornih sistema, dopune goriva u vazduhu i transportnih kapaciteta.

Kao primer navodi se nedavna zajednička inicijativa Nemačke i Velike Britanije za razvoj naprednih krstarećih i hipersoničnih raketa.

Ipak, realizacija ovog plana biće izuzetno teška. Tradicionalno, vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi je Amerikanac, a iz Vašingtona je poručeno da se ta praksa neće menjati.

Takođe, nijedna evropska država nema politički i vojni uticaj da zameni SAD kao lidera NATO, naročito zbog činjenice da samo Amerika obezbeđuje nuklearni štit za ceo kontinent.

Uprkos tome, Evropljani sve više preuzimaju odgovornost, ali i dalje zaostaju u ključnim sposobnostima zbog dugogodišnjeg oslanjanja na SAD.

Najosetljivije pitanje ostaje zamena američkog nuklearnog kišobrana. Nakon Trampovih pretnji u vezi sa Grenlandom, nemački kancelar Merc i francuski predsednik Emanuel Makron pokrenuli su razgovore o mogućnosti proširenja francuskog nuklearnog odvraćanja na druge evropske zemlje.

Sam Tramp je priznao da je pitanje Grenlanda bilo prelomni trenutak, rekavši da je sve počelo od toga i da je spreman da napusti NATO ako SAD ne dobiju ono što žele.

Na njegovu izjavu reagovao je poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski, koji je kratko poručio: „Primljeno k znanju“.