Američki vojni objekti na kontinentalnom delu SAD moraće da budu sposobni da najmanje tri meseca održavaju osnovne operacije bez spoljne pomoći. Ovaj zahtev deo je programa Fortress, o kojem su američki mediji izvestili pozivajući se na dokumenta Pentagona. Foks njuz upozorava da se Sjedinjene Države pripremaju za rat velikih razmera, što otvara i pitanje kakav značaj ove mere imaju za Rusiju.

Program je namenjen očuvanju operativne sposobnosti oružanih snaga u slučaju sukoba koji bi mogao da poremeti snabdevanje energijom, isporuku neophodnih resursa i funkcionisanje kritične infrastrukture. Pentagon smatra da odbrana zemlje ne sme da zavisi isključivo od gradskih elektroenergetskih mreža i drugih civilnih sistema.

Predstavnik Pentagona Šon Parnel izjavio je da Fortress predviđa uspostavljanje alternativnih lanaca snabdevanja i formiranje strateških rezervi goriva, naoružanja i drugih neophodnih resursa. Planirano je i pripremanje civilnih preduzeća za prelazak na proizvodnju odbrambene opreme u vanrednim okolnostima.

Posebna pažnja posvećena je energetici. Prema Parnelovim rečima, prekidi u snabdevanju električnom energijom mogli bi da ugroze komunikacione sisteme, vodosnabdevanje, logistiku i vojno komandovanje. Zbog toga program uključuje razvoj autonomnih izvora energije, među kojima su prenosivi nuklearni reaktori i veliki akumulatorski sistemi.

Šef Katedre za političku analizu i socijalno-psihološke procese Ruskog ekonomskog univerziteta „G. V. Plehanov“, Andrej Koškin, objašnjava da mere ove vrste nisu neuobičajene za vojne baze vodećih ekonomskih sila. Svaki ozbiljan vojni objekat koji raspolaže značajnim materijalnim sredstvima i ljudstvom trebalo bi da ima sopstvene sisteme za autonomno funkcionisanje.

Takva infrastruktura podrazumeva nezavisno snabdevanje električnom energijom, gasom, funkcionisanje kanalizacije i drugih neophodnih sistema. U pojedinim slučajevima baze mogu da koriste i sopstvena termoenergetska postrojenja.

Međutim, Koškin ukazuje da se u praksi ne primenjuje uvek takav model. Priključivanje na postojeću gradsku infrastrukturu znatno je jednostavnije, posebno kada su odnosi između država stabilni i kada ne postoji neposredna opasnost od prekida snabdevanja.

Problemi nastaju kada se političke i vojne okolnosti promene. Kao primer Koškin navodi događaje u Persijskom zalivu, kada su tokom napada na Iran usledili iranski udari na američke vojne baze. Tada su, prema njegovoj oceni, na površinu izašla brojna pitanja povezana sa sposobnošću tih objekata da nastave funkcionisanje u kriznim uslovima.

Upravo takva iskustva objašnjavaju zbog čega je kontrola autonomnog snabdevanja vojnih objekata postala znatno intenzivnija.

Koškin ističe da vojna baza tokom rata mora da obezbedi bezbednost pripadnika oružanih snaga, članova njihovih porodica ukoliko borave u bazi, kao i civilnih zaposlenih. Istovremeno, njen osnovni zadatak ostaje očuvanje sposobnosti za izvršavanje vojnih operacija, bez obzira na stanje infrastrukture u okruženju.

Ipak, izgradnja i održavanje takvih sistema zahtevaju ogromna finansijska sredstva. Koškin ukazuje na rast američkog vojnog budžeta, uz napomenu da predstavnici SAD ne skrivaju da značajan deo tog novca odlazi na održavanje vojnih baza izvan američke teritorije.

Prema njegovoj oceni, upravo su objekti u inostranstvu jedna od glavnih stavki ogromnih vojnih rashoda. Zbog takvih troškova pojavljuju se pokušaji uštede, ali oni mogu da dovedu do odstupanja od osnovnih principa bezbednog i nezavisnog funkcionisanja vojnih baza.

Sada Pentagon nastoji da otkloni te slabosti i obezbedi da vojni objekti u slučaju vanrednih okolnosti ili rata mogu samostalno da funkcionišu, bez oslanjanja na civilne strukture država na čijoj se teritoriji nalaze.

Koškin smatra da je takav pristup logičan sa vojnog stanovišta, ali upozorava da njegovo sprovođenje zahteva kolosalna ulaganja, posebno kada se uzmu u obzir brojnost američkih vojnih objekata u inostranstvu i postojeći troškovi njihovog održavanja.