Ipak, iza priča o uspehu, dobrim platama i uređenom sistemu ponekad se krije i druga strana života u inostranstvu – usamljenost, nedostatak bliskosti i sve ređi susreti sa porodicom.

Upravo o tome govori priča koju je jedan Hrvat podelio na Fejsbuk stranici „Nemačka bez stresa“. Njegov razgovor sa nemačkim kolegom, koji ima 61 godinu i uskoro odlazi u penziju, pokrenuo je raspravu o odnosima među generacijama i usamljenosti starijih ljudi.

Nemački kolega otkrio mu šta ga najviše boli

Hrvatski radnik ispričao je da ga je kolega pitao da li planira da se jednog dana vrati u domovinu. Odgovorio je da još ne zna, jer u Nemačkoj ima posao, dok mu deca idu u školu, a povratak na Balkan nije jednostavna odluka.

Međutim, odgovor koji je usledio potpuno ga je iznenadio.

„Znaš šta je najtužnije? Ja sam ceo život živeo ovde, a osećam se isto kao ti“, navodno mu je rekao kolega.

Objasnio je da ima sina koji živi u Hamburgu i ćerku koja se preselila u Berlin. Oboje imaju dobre poslove, stanove i porodice, ali se sa ocem viđaju veoma retko.

Prema njegovim rečima, tokom prethodne godine video je svoju decu svega četiri puta. Za Božić su mu poslali paket sa flašom vina, čokoladom i čestitkom.

Iako su mu deca izgradila sopstvene živote, ostao je sa osećajem da se porodica sve više udaljava.

Kupio kamper za penziju, ali ga nikada nije pokrenuo

Posebno potresan deo priče odnosio se na planove koje je kolega godinama pravio za penziju.

Štedeli su dvadeset godina kako bi on i supruga mogli da kupe mali kamper i zajedno putuju Evropom. Međutim, život je imao drugačije planove.

Njegova supruga preminula je prošlog proleća, a kamper je ostao u garaži.

„Nisam ga nijednom upalio“, navodno je rekao kolegi.

Ova rečenica najbolje je oslikala njegovu situaciju. Ono čemu se dugo radovao izgubilo je smisao nakon što je ostao bez osobe sa kojom je želeo da provede penzionerske dane.

Jedan poziv na ručak značio mu je više nego što je očekivao

Potresen razgovorom, Hrvat je odlučio da kolegu pozove kod svoje porodice na nedeljni ručak.

Njegova reakcija bila je neočekivana. Umesto da jednostavno prihvati poziv, stariji čovek upitao ga je da li će to smetati njegovoj porodici.

Odgovorio mu je da kod njih uvek ima mesta za još jedan tanjir.

Koliko mu je taj gest značio, pokazala je poruka koju je dobio sledećeg jutra.

„Ivane, treba li nešto da donesem? Odavno me niko nije pozvao na nedeljni ručak“, napisao je kolega.

Upravo taj detalj ostavio je snažan utisak na autora objave. Shvatio je da nekome ko ima posao, stan i finansijsku sigurnost možda najviše nedostaju stvari koje se ne mogu kupiti novcem – društvo, razgovor i osećaj da je nekome važan.

Usamljenost nije problem samo u Nemačkoj

Priča je izazvala brojne komentare na društvenim mrežama. Dok su neki isticali razlike između nemačkog i balkanskog načina života, drugi su upozoravali da nije ispravno čitavo društvo posmatrati kroz iskustvo jednog čoveka.

Jedna korisnica navela je da se na Balkanu deca često duže zadržavaju u roditeljskom domu, dok se u Nemačkoj ranije osamostaljuju. Ipak, priznala je da ni takav porodični model nije bez svojih nedostataka.

Drugi komentatori istakli su da postoje i nemačke porodice koje neguju bliske odnose, zajedničke ručkove i redovna porodična okupljanja.

Jedna korisnica iz Srbije podsetila je da usamljenost nije ograničena na jednu zemlju.

Prema njenim rečima, i u malim balkanskim mestima sve je manje ljudi na ulicama, komšijskih druženja i spontanih susreta koji su nekada bili deo svakodnevice.

Priča nemačkog penzionera tako je otvorila mnogo šire pitanje: koliko često zaboravljamo na ljude oko sebe dok gradimo sopstvene živote?

Ponekad je dovoljan jedan poziv, običan nedeljni ručak ili šolja kafe da nekome pokažemo da nije sam. Jer, kako je poručio autor objave, najveće siromaštvo možda nije nedostatak novca, već nedostatak osobe koja će nas sačekati i pitati kako smo proveli dan.