Evropa ulazi u zimu sa sve skupljim gasom, slabije popunjenim skladištima i ozbiljnim strahom od novih udara na privredu i kućne budžete. Ali dok evropski ministri danas, 29. oktobra, pokušavaju da pronađu izlaz, nameće se jedno mnogo neprijatnije pitanje: kako je Evropska unija, posle svih prethodnih energetskih kriza, sebi dozvolila da se ponovo nađe u ovakvoj situaciji?

Prema podacima Rojtersa, evropska skladišta gasa popunjena su 75 odsto, dok su u isto vreme prošle godine bila na 83 odsto. Istovremeno, cena gasa na evropskom tržištu nakratko je dostigla 100 evra po megavat-satu, prvi put od decembra 2022. godine.

Ratovi u Ukrajini, Iranu i Jemenu nesumnjivo su pogoršali situaciju. Međutim, oni ne objašnjavaju sve. Evropska energetska ranjivost stvarana je decenijama, a iza nje stoje konkretne političke odluke.

Evropa presekla granu na kojoj je sedela: Odrekla se jeftinog ruskog gasa, a račun sada stiže na naplatu

Godinama je jeftin ruski gas bio jedan od temelja nemačke privrede. Zahvaljujući stabilnim isporukama i povoljnim cenama energije, nemačke fabrike mogle su da proizvode konkurentno, izvoze širom sveta i održavaju snažnu industriju. Takva saradnja nije bila samo političko pitanje, već pre svega ekonomski interes.

Angela Merkel je tokom svoje vladavine podržavala saradnju sa Rusijom, uključujući i projekat Severni tok 2. Ta politika imala je jasnu ekonomsku računicu: nemačkoj industriji bila je potrebna pouzdana i pristupačna energija.

Međutim, nakon početka rata u Ukrajini 2022. godine, evropski lideri odlučili su da drastično smanje energetsku saradnju sa Moskvom. Cilj je bio da se smanje ruski prihodi od prodaje energenata i tako ograniče sredstva kojima Rusija može da finansira rat.

Ali ta odluka otvorila je i pitanje cene koju će platiti sama Evropa.

Prema podacima Evropske komisije, ruski gas je 2021. činio oko 45 odsto ukupnog uvoza gasa u Evropsku uniju. Do 2025. taj udeo smanjen je na svega 12 odsto.

Brisel je to predstavio kao veliki korak ka energetskoj nezavisnosti. Ipak, kritičari takvog pristupa upozoravaju da je Evropa, pokušavajući da oslabi Rusiju, istovremeno ozbiljno ugrozila sopstvenu industrijsku konkurentnost.

Jer nije dovoljno odreći se jednog dobavljača. Potrebno je obezbediti drugog, pod jednako povoljnim uslovima. A upravo to se pokazalo kao najveći izazov.

Ruski gas u velikoj meri zamenjen je isporukama iz drugih zemalja, uključujući američki tečni prirodni gas, čija cena više zavisi od globalnog tržišta, troškova transporta i međunarodnih kriza.

Treba imati u vidu i da prekid energetskih veza nije bio posledica samo evropskih sankcija. Rusija je tokom 2022. smanjivala i obustavljala pojedine isporuke, dok su eksplozije na gasovodima Severni tok dodatno otežale povratak na prethodni sistem snabdevanja.

Ipak, ostaje ozbiljno pitanje da li su evropski lideri dovoljno procenili ekonomske posledice dugoročnog odustajanja od ruskih energenata pre nego što su obezbedili podjednako pristupačne alternative.

Evropa je želela da smanji ekonomsku zavisnost od Rusije, ali je pritom izgubila važan izvor jeftine energije na kojem je decenijama gradila deo svoje industrijske snage.

I zato danas, kada cene gasa ponovo rastu, pitanje nije samo koliko će energija koštati ove zime. Pitanje je i koliko evropska privreda dugoročno može da izdrži ovakav energetski zaokret.

Druga sporna odluka: Nemačka ugasila nuklearne elektrane

Dok je pokušavala da smanji zavisnost od fosilnih goriva, Nemačka je istovremeno odustajala od nuklearne energije.

Odluka o ubrzanom gašenju nuklearnih elektrana doneta je 2011. godine, za vreme vlasti Angele Merkel, nakon katastrofe u Fukušimi. Proces je završen 15. aprila 2023, kada su ugašena poslednja tri nemačka reaktora.

Upravo je taj potez danas jedna od najspornijih odluka nemačke energetske politike.

Nemačka je tako izgubila deo stabilne domaće proizvodnje električne energije koja ne zavisi od vremenskih uslova.

Zagovornici gašenja nuklearnih elektrana isticali su bezbednosne rizike i problem radioaktivnog otpada. Međutim, kritičari smatraju da je zatvaranje elektrana, naročito u vreme velike energetske neizvesnosti, dodatno otežalo obezbeđivanje povoljne i pouzdane struje.

Odgovornost za tu odluku nije isključivo na jednoj partiji. U Nemačkoj je postojala široka politička podrška izlasku iz nuklearne energije, a završetak gašenja sproveden je za vreme vlade Olafa Šolca.

Treća slabost: Jedna zavisnost zamenjena je drugom

Nakon gubitka velikog dela ruskog gasa, Evropska unija ubrzano se okrenula tečnom prirodnom gasu, poznatom kao LNG.

Sjedinjene Američke Države postale su jedan od najvažnijih dobavljača.

Takav zaokret pomogao je Evropi da izbegne ozbiljne nestašice, ali nije uklonio izloženost međunarodnom tržištu.

Za razliku od gasa koji stiže cevovodima po dugoročnim ugovorima, veliki deo LNG trgovine zavisi od globalne potražnje, raspoloživosti tankera i stanja na pomorskim pravcima.

Kada izbije rat na Bliskom istoku ili se poremeti transport kroz Ormuski moreuz, posledice mogu brzo da se osete i u Evropi.

Zato se danas postavlja pitanje da li je Brisel dovoljno vodio računa o tome da nova struktura snabdevanja bude ne samo politički prihvatljiva, već i cenovno održiva.

Četvrti problem: Brisel je znao za rizike, ali zalihe su sada manje

Posebno je zanimljivo ono što je Evropska komisija radila tokom 2026. godine.

Uprkos nestabilnosti na tržištu, Komisija je državama članicama preporučila da koriste fleksibilnija pravila za popunjavanje skladišta, uključujući mogućnost da cilj smanje na 80 odsto.

Obrazloženje je bilo da se izbegne dodatni pritisak na cene gasa tokom sezone punjenja.

Takva odluka imala je svoju ekonomsku logiku: ako svi kupuju velike količine gasa u istom trenutku, cena može dodatno da poraste.

Ali posledica fleksibilnijeg pristupa jeste i veća mogućnost da Evropa u zimu uđe sa manjim rezervama.

Današnjih 75 odsto popunjenosti ne znači da će gasa nestati, ali pokazuje da prostor za reagovanje nije neograničen.

Odluke o konkretnom punjenju skladišta donose države i tržišni učesnici, tako da odgovornost ne može da se pripiše samo Evropskoj komisiji.

Peta slabost: Industrija plaća cenu skupih energenata

Energetska kriza nije samo pitanje računa za grejanje. Visoke cene struje i gasa direktno pogađaju fabrike, hemijsku industriju, proizvođače đubriva, metala i brojne druge sektore.

Evropska komisija je u sopstvenom izveštaju priznala da su industrijske cene gasa i električne energije u Evropi, i nakon smirivanja prethodne krize, ostale znatno više nego kod glavnih trgovinskih konkurenata.

To je možda i najveći dugoročni problem EU.

Ako proizvođač u Evropi mora da izdvoji mnogo više novca za energiju nego konkurent u SAD, teže može da ponudi istu cenu proizvoda. Posledice se mogu odraziti na ulaganja, proizvodnju i radna mesta.

Zato se odgovornost Brisela ne meri samo time da li će domaćinstva imati dovoljno gasa tokom zime, već i time da li evropska industrija može da ostane konkurentna.

Ko je, zapravo, odgovoran?

Odgovornost nije na jednom čoveku, niti je moguće sve probleme pripisati jednom mandatu. Nemačke vlade predvođene Angelom Merkel snose političku odgovornost za deo strategije oslanjanja na ruski gas i odluku o ubrzanom izlasku iz nuklearne energije.

Vlada Olafa Šolca sprovela je završetak gašenja nuklearnih elektrana, uprkos novonastaloj energetskoj krizi.

Evropska komisija, na čelu sa Ursulom fon der Lajen, i države članice odgovorne su za oblikovanje novog evropskog energetskog pravca nakon 2022. godine, uključujući plan REPowerEU, nove pravce snabdevanja i pravila energetske bezbednosti.

Za sadašnji odgovor na krizu neposredno je zadužen i evropski komesar za energetiku Dan Jorgensen.

To, naravno, ne znači da su evropski političari izazvali ratove i prekide međunarodnih isporuka. Ali jeste legitimno pitanje da li su dovoljno brzo i uspešno smanjivali ranjivost evropskog energetskog sistema.

Uostalom, i Evropski revizorski sud je još 2024. upozoravao da se efekti pojedinih evropskih mera za odgovor na gasnu krizu ne mogu pouzdano dokazati.

Brisel ponovo traži hitna rešenja

Evropski komesar Dan Jorgensen sada priznaje da se EU nalazi u veoma ozbiljnoj situaciji. U septembru je upozorio da će cene energije tokom zime biti veoma visoke, a evropske države pozvane su da razmotre mere za smanjenje potrošnje.

Sada se govori o smanjenju poreza, promenama naknada za elektroenergetsku mrežu, povećanju proizvodnje u rafinerijama i korišćenju strateških rezervi nafte.

Sve to može da ublaži posledice, ali ne rešava osnovno pitanje: kako najveći ekonomski blok Evrope i dalje zavisi od toga da li će se sukobi na drugom kraju sveta smiriti i koliko će gasa biti dostupno na međunarodnom tržištu?

Evropa nije pred krizom samo zato što su energenti poskupeli. Pred njom je mnogo ozbiljniji ispit – da li su njeni lideri, posle godina upozorenja, izgradili sistem koji može da izdrži sledeći veliki udar.

Za milione građana i evropskih preduzeća odgovor na to pitanje neće stići sa konferencije za novinare u Briselu, već kroz račune, troškove proizvodnje i stanje ekonomije tokom narednih meseci.