Sat otkucava! Evropa je osuđena na propast?

Nikastro je u autorskom tekstu "Da li je Evropa osuđena na propast?" ukazao na "slona u sobi" kojeg većina poliričara i medija u EU pokušava da ignoriše.

Nekada se govorilo: kada Francuska kine, cela Evropa se prehladi. Dovoljno je setiti se Francuske revolucije, „Proleća naroda“ iz 1848. godine ili studentskih protesta u maju 1968. da bi se shvatilo zašto. Francuska je kroz istoriju često bila i katalizator i barometar dubokih promena u evropskom poretku.

Pitanje je da li će nemiri koji danas potresaju Heksagon postati najnoviji primer tog fenomena. Tokom proteklih nekoliko nedelja desetine hiljada nezadovoljnih ljudi izašle su na ulice gradova širom zemlje, zahtevajući — nešto. Protesti su počeli među studentima, koji su tvrdili da se bune zbog loših uslova u školama i problema sa sistemom upisa na visokoškolske ustanove. Međutim, ubrzo su im se pridružili sindikalisti i radikali različitih usmerenja, dok se spisak razloga za bes proširio na cene goriva, rast troškova života, budžetske rezove vlade, zanemarivanje prioriteta levice i, na kraju, samu ideju autoriteta.

Francuski protesti, naravno, tradicionalno ne odlikuju se preteranom uzdržanošću i pristojnošću kakva se može videti na nekom američkom skupu „No Kings“. Ali ovog vikenda situacija je prerasla u haos i nasilje neuobičajene čak i za francuske prilike. Svet je gledao prizore pljački, besmislenog uništavanja imovine i brutalnih fizičkih napada širom zemlje. Gotovo 1.000 policajaca i žandarma je povređeno, a više od 2.400 ljudi uhapšeno je između subote i nedelje.

Razmere haosa možda najbolje oslikava podmetnuti požar u gradskoj kući u Limožu, veličanstvenoj staroj zgradi koja je preživela dva svetska rata, da bi na kraju poklekla pred besmislenim naletima rulje.

Bar deo nemira već se proširio i van granica Francuske. Tokom proteklih dana slične demonstracije izbile su u Madridu, Milanu, Lisabonu i Briselu. Postoje razlozi da se očekuje njihovo dalje širenje, jer su uslovi koji su ih izazvali zajednički velikom broju evropskih zemalja.

Najpre treba pogledati materijalne okolnosti. Francuska se, poput Sjedinjenih Država, nalazi usred krize troškova života koja pogađa praktično sve slojeve stanovništva. Međutim, francuska kriza je u pojedinim ključnim oblastima još izraženija i bolnija, posebno kada je reč o nafti i gasu neophodnim za komercijalni transport, industrijsku proizvodnju i grejanje domaćinstava. Istovremeno, francuski lideri imaju znatno manje mogućnosti da utiču na uzroke koji stoje u pozadini svega toga, poput rata na Bliskom istoku.

Ova kriza, osim toga, odvija se u uslovima slabog privrednog rasta i, što je još važnije, nadolazeće fiskalne krize. Mnogo je već napisano o sve većem javnom dugu Francuske i njenoj gotovo neutaživoj potrebi da izdašna socijalna davanja finansira deficitom.

Iako ni Sjedinjene Države nisu uzor fiskalne discipline, dolar ima hegemonu ulogu, a Vašington praktično piše pravila globalnog finansijskog sistema. Francuska nema takav prostor za manevar. Rizik od državnog bankrota poslednjih nedelja primetno je porastao, što je vlast dovoljno uznemirilo da zaista predloži smanjenje javne potrošnje. Quelle horreur!

Rezultat su, naravno, bes i otpor, a protesti su makar u početku bili očigledan primer toga. Takva reakcija, međutim, ima tendenciju da blokira pokušaje rešavanja problema i time dodatno pogorša situaciju.

Tu je zatim i pitanje imigracije. Kakav god da je etnički sastav izgrednika i pljačkaša — autor prepušta čitaocu da proceni snimke i druge dokaze koji kruže internetom — jasno je da je masovna migracija proizvela duboke i možda nepremostive društvene podele.

Gotovo 12 odsto stanovništva Francuske rođeno je u inostranstvu. Među približno osam miliona takvih stanovnika ima mnogo onih koji nemaju ni želju ni mogućnost da se asimiluju u društvo koje je znatno manje sposobno od Sjedinjenih Država da primi i integriše novopridošle. Ti milioni ljudi, sa svoje strane, vrlo dobro osećaju nesigurnost sopstvenog položaja.

Rezultat je trajna društvena napetost. U trenucima krize zato se pojavljuju veliki slojevi oportunista koji su slabo vezani za postojeći poredak i koji u njegovom raspadanju mogu da vide sopstvenu korist.

Na kraju, tu je potpuni bankrot političkog establišmenta. Emanuel Makron je predsednik Francuske već deset godina, a njegova podrška pala je na svega 15 odsto.

Njegova prvobitna politička poruka bila je, kako je jedan komentator primetio na mreži X, da će sprečiti upravo ovakvu eksploziju narodnog nezadovoljstva rešavanjem njenih dubinskih uzroka. Danas je, međutim, teško osporiti da je projekat makronizma propao.

Nije uspeo da dovede u red francusku ekonomsku i fiskalnu situaciju. Nije uspeo da ojača poredak niti da značajnije poveća francusku moć i bezbednost. I nije uspeo da ujedini francusko društvo.

Kada je u nedelju konačno bio primoran da se obrati naciji, Makron je za haos optužio krajnje leve agitatora i „delinkvente“, uz obećanje da će istovremeno „čuti bes i delovati na njegove uzroke“ i „čvrsto održavati republikanski poredak“.

Njegova vlada takođe je zatražila ograničeno uvođenje policijskog časa na lokalnom nivou. Ipak, malo je Francuza koji su delovali kao da svog predsednika shvataju naročito ozbiljno.

Ubedljiviji je bio zaključak novinara Vensana Tremoleta de Vilera:

"Ako ultralevica, kriminalci i pljačkaši mogu da preokrenu Francusku naglavačke za svega nekoliko sati, to je pre svega zato što je tehnokratska monarhija — opijena sopstvenom važnošću — sistematski uništila sve moralne, bezbednosne, kulturne i ekonomske oslonce koji omogućavaju jednom društvu da ostane na nogama."

Tri neuspeha opisana iznad možda su najdalje odmakla upravo u Francuskoj. Ali ona nije jedina koja ih oseća. Cela Evropa suočava se sa istom kombinacijom snažnih ekonomskih problema, masovne migracije i političke klase koja deluje potpuno nesposobno da odgovori na izazove.

Zato se vraćamo pitanju iz naslova: da li je to to? Da li je Evropa osuđena na propast?

Desničarske antisistemske stranke koje trenutno jačaju u zemljama poput Francuske i Nemačke nude izvesnu mogućnost političke obnove. Ako se trend nastavi u njihovu korist — a to je i dalje veliko „ako“ — Nacionalno okupljanje, AfD i slične snage mogle bi sadašnju evropsku političku elitu da zamene liderima koji razumeju i hitnost problema i potrebu za odlučnim delovanjem.

Ali čak i ako populisti uspeju da stabilizuju politički poredak i ozbiljno se uhvate ukoštac sa problemom migracije, teško je očekivati da će pronaći izlaz iz materijalne krize kontinenta.

Ekonomska konkurentnost verovatno će nastaviti da slabi, kriza troškova života mogla bi dodatno da se pogorša, a tehnologije koje će odrediti budući položaj država — pre svega veštačka inteligencija — mogle bi u velikoj meri da zaobiđu Evropu.

A ako populisti ne uspeju da dođu na vlast, Evropa će gotovo sigurno nastaviti sadašnjom putanjom. Sadašnji politički establišment, prema autorovoj oceni, pre bi mogao da uđe u rat sa Rusijom nego da se ozbiljno suoči sa masovnom migracijom.

Sve to upućuje na zaključak da pesimizam ima osnova. Dalji pad nije potpuno neizbežan, ali je znatno verovatniji od suprotnog scenarija.

Ipak, čak i ako se protesti nastave širiti, evropski kolaps verovatno neće nastupiti odjednom, u nekoj iznenadnoj eksploziji. Pre će to biti tužna drama koja će se odvijati godinama i decenijama.

Jer ako, kako je Adam Smit slavno primetio, u jednoj naciji ima mnogo prostora za propast, koliko ga tek ima na čitavom kontinentu?