Tramp tvrdi da je pobedio, Iran preti Evropi: Vens pokušava da završi rat, a Izrael razmatra nove udare

Donald Tramp tvrdi da je Amerika pobedila Iran i da je samo pitanje trenutka kada će odlučiti da završi rat. Međutim, ako je pobeda već ostvarena, zbog čega njegov potpredsednik Džej Di Vens sada pokušava da pokrene pregovore? Zašto Teheran odbija američke uslove i preti vojnim bazama u Evropi? I kakvu ulogu u svemu tome ima Izrael, koji uprkos razgovorima o miru razmatra nove napade? Iza ovih pitanja krije se mnogo složenija slika sukoba čije posledice odavno ne oseća samo Bliski istok.

„Uzvratili smo i pobedili smo. Samo je pitanje kada želimo da završimo“, izjavio je američki predsednik Donald Tramp 11. novembra tokom obeležavanja Dana veterana na nacionalnom groblju Arlington. Dodao je da želi potpunu pobedu, a ne „pobedu od 93 odsto“. Ipak, iz Teherana je istog dana stigla sasvim drugačija poruka. Iranski zvaničnici odbacili su mogućnost predaje obogaćenog uranijuma, negirali da se vode direktni pregovori sa Vašingtonom i upozorili da bi, u slučaju novih američkih udara, mogli da gađaju američke vojne baze, uključujući i one u Evropi.

Prema pisanju „Wall Street Journala“, Tramp je potpredsedniku Džej Di Vensu poverio vodeću ulogu u pokušaju obnavljanja pregovora sa Iranom. Razmatra se čak i njegov mogući susret sa Mohsenom Rezaijem, sekretarom iranskog Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, a Katar se pominje kao mogući domaćin. Međutim, sastanak još nije zvanično dogovoren.

Vensov izbor nije slučajan. On je i pre početka rata bio skeptičan prema novom velikom američkom vojnom angažovanju na Bliskom istoku. Posle republikanskih izbornih poraza 3. novembra otvoreno je ocenio da je rat protiv Irana jedan od razloga nezadovoljstva birača. Sada se nalazi u nezahvalnoj poziciji: trebalo bi da pronađe diplomatsko rešenje za sukob koji je Tramp proglasio dobijenim, ali koji još nema politički kraj.

Unutar američke administracije postoje različita mišljenja o tome kako nastaviti. Dok Vens pokušava da otvori prostor za razgovore, državni sekretar Marko Rubio smatra da ekonomski pritisak na Iran već daje rezultate. Prema Reutersu, Rubio je tokom razgovora sa partnerima iz G7 ukazao na značaj sankcija i pomorske blokade, uz ocenu da trenutno nema potrebe za velikim novim vojnim operacijama. Deo Trampovih saradnika podržava nastavak pritiska, dok drugi strahuju da bi produžavanje rata moglo da izazove još veće političke i ekonomske posledice.

Iran postavlja uslove, a Izrael ne odustaje od vojnih opcija

Teheran, međutim, polazi od potpuno drugačije računice. Iranski zvaničnici smatraju da Amerika nije uspela da ostvari svoje glavne ciljeve i da sada ekonomskim pritiskom pokušava da dobije ustupke koje nije uspela da iznudi vojnom silom. Iran zahteva ukidanje pomorske blokade, ublažavanje sankcija, oslobađanje zamrznutih finansijskih sredstava i završetak sukoba na svim regionalnim frontovima, uključujući Liban. Ministar spoljnih poslova Abas Aragči poručuje da se trajno rešenje ne može postići isključivo vojnim sredstvima i sankcijama.

Posebno teško pitanje predstavlja iranski nuklearni program. Mohsen Rezai izjavio je da Iran neće dozvoliti iznošenje obogaćenog uranijuma iz zemlje, čime je odbacio mogućnost njegovog prebacivanja u Rusiju. Moskva je potvrdila da njena ponuda ostaje otvorena, ali da odluku mora doneti Teheran. Prema ranijim procenama Međunarodne agencije za atomsku energiju, Iran je pre napada na nuklearna postrojenja u junu 2025. posedovao 440,9 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto. Međutim, inspektori trenutno ne mogu pouzdano da potvrde gde se sav taj materijal nalazi. Upravo zato nuklearno pitanje ostaje jedna od najvećih prepreka za sporazum.

U celoj priči posebno je važna uloga Izraela. Rat je počeo 28. februara 2026. američkim i izraelskim napadima na Iran, a uprkos kasnijim prekidima vatre i diplomatskim pokušajima, trajni sporazum nije postignut. Izraelski javni servis KAN izvestio je da je bezbednosni kabinet zatražio povećanje vojne spremnosti za moguće nove udare. To ne znači da je odluka o napadu doneta, ali pokazuje da Izrael i dalje razmatra vojnu opciju.

Situaciju dodatno komplikuju političke promene u Izraelu. Posle izbora 27. oktobra, koalicija Benjamina Netanjahua nije obezbedila većinu, a bivši general Gadi Ajzenkot dobio je priliku da pokuša formiranje nove vlade. Ajzenkot je upozorio da nova velika vojna operacija ne bi trebalo da bude pokrenuta bez neposredne i jasne pretnje, dok Netanjahu nastavlja da Iran predstavlja kao centralno bezbednosno pitanje. Zbog toga će budući odnos Izraela prema Teheranu zavisiti i od raspleta unutrašnje političke krize.

Pretnje Evropi i ekonomske posledice koje se već osećaju

Posebnu zabrinutost izazvale su iranske pretnje američkim bazama u Evropi. Rezai je upozorio da bi, u slučaju novih američkih napada, Iran mogao da gađa sve vojne objekte koji učestvuju u operacijama protiv njegove zemlje. To nije isto što i najava napada na evropske gradove, ali predstavlja ozbiljno upozorenje državama na čijoj teritoriji se nalaze američke vojne snage.

Pretnje su stigle u trenutku kada američko Ministarstvo pravde istražuje navodnu zaveru protiv britanske vazduhoplovne baze RAF Fairford, koju koriste i američke snage. Tužilaštvo je 10. novembra objavilo optužnicu protiv trojice muškaraca zbog sumnje da su učestvovali u planiranju napada povezanih sa iranskim interesima. Iran negira umešanost, a optužbe tek treba dokazati na sudu. Ministri spoljnih poslova G7 izrazili su zabrinutost zbog ovih događaja, što pokazuje da se pitanje bezbednosti evropskih vojnih objekata sve ozbiljnije razmatra.

Dok diplomate pokušavaju da pronađu rešenje, sukob se nastavlja i na moru. Reuters navodi da je tokom oktobra u regionu zabeleženo 37 napada na brodove, najviše u jednom mesecu od početka rata. Pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz delimično se oporavio zahvaljujući alternativnim rutama i dodatnim merama zaštite, ali plovidba ostaje rizična. Svaki novi napad povećava troškove osiguranja, prevoza i isporuke energenata.

Posledice se već prenose na svetsku ekonomiju. Prema američkoj Upravi za energetske informacije, prosečna cena nafte Brent tokom oktobra dostigla je 124 dolara po barelu, dok Evropska centralna banka upozorava da poremećaji u snabdevanju energentima stvaraju dodatni inflatorni pritisak. Skuplja nafta znači i skuplji transport, proizvodnju i robu, pa se ekonomski udar ne završava na granicama Bliskog istoka.

Dodatni problem predstavljaju Liban i Jemen, gde se sukob prepliće sa delovanjem regionalnih saveznika Irana. Izrael i Hezbolah nastavljaju da predstavljaju ozbiljan bezbednosni problem, dok aktivnosti Huta u Jemenu dodatno ugrožavaju pomorske pravce. Saudijska Arabija i druge države Persijskog zaliva imaju snažan interes da se izbegne nova eskalacija, jer bi ona ugrozila njihovu energetsku infrastrukturu i trgovinu. Upravo zato Teheran insistira da eventualni sporazum mora da obuhvati i druga regionalna žarišta.

Ni Srbija nije potpuno zaštićena od posledica ovog rata. Međunarodni monetarni fond upozorava da dugotrajna nestabilnost na Bliskom istoku može održavati visoke cene energenata i hrane, slabiti globalnu tražnju i otežavati uslove finansiranja. Za našu privredu posebno su važni kretanje cena nafte i stanje evropske ekonomije, sa kojom je Srbija snažno povezana. To ne znači da će svaka nova kriza odmah dovesti do poskupljenja na pumpama, ali produžavanje sukoba povećava ekonomske rizike.

Može li Tramp da završi rat koji je već proglasio dobijenim?

Pred Vašingtonom i Teheranom sada su tri moguća pravca. Prvi je postepeni dogovor koji bi uključio ublažavanje sankcija, sigurniju plovidbu i obnovu međunarodnog nadzora nad iranskim nuklearnim programom. Drugi je nastavak sadašnjeg stanja, u kojem nema velikog novog rata, ali nema ni trajnog mira. Treći je nova vojna eskalacija, čije bi se posledice mogle proširiti i daleko izvan Bliskog istoka.

Problem je što obe strane i dalje žele da druga prva popusti. Tramp želi sporazum koji će moći da predstavi kao potpunu američku pobedu, dok Iran nastoji da pokaže da nije pristao na kapitulaciju. Izrael istovremeno traži čvrste bezbednosne garancije, a evropske države sve pažljivije prate pretnje vojnim bazama i posledice po energetsku bezbednost.

Zbog toga je pitanje mnogo veće od toga hoće li se Vens sastati sa iranskim predstavnicima. Pravo pitanje je može li se pronaći dogovor koji će obe strane prihvatiti, a da nijedna ne mora javno da prizna poraz. Jer Tramp može da proglasi vojnu pobedu, ali tek sporazum koji zaustavlja napade, rešava nuklearno pitanje i omogućava normalnu trgovinu pokazao bi da je rat zaista završen.