Marijana Stepanović odrasla je uz ruže, jer su se njeni roditelji godinama bavili njihovom proizvodnjom. Još kao devojčica upoznavala je različite faze ovog posla, od rada na zemlji i nege biljaka do pripreme sadnica za prodaju. Tako je ljubav prema cveću postala mnogo više od hobija i vremenom prerasla u želju da izgradi sopstveni posao.

Ipak, Marijana nije želela da se osloni samo na iskustvo koje je stekla u porodici. Upisala je Poljoprivredni fakultet u Beogradu, gde je završila studije i stekla zvanje diplomiranog inženjera poljoprivrede. Spoj praktičnog znanja i stručnog obrazovanja dao joj je osnovu da porodičnu tradiciju nastavi na drugačiji način i razvije samostalni rasadnik u okolini Trstenika.

Početak sa malo opreme i mnogo rada

Kada su Marijana i njen suprug Nikola započeli zajednički posao, nisu imali veliku mehanizaciju ni razvijenu proizvodnju. Počeli su sa oko 10.000 sadnica, a veliki deo posla obavljali su sami, uz pomoć porodice i ljudi iz okruženja. Prvi koraci zahtevali su mnogo fizičkog rada, snalažljivosti i spremnosti da se svakodnevno uči.

Uzgoj ruža nije posao u kojem se rezultati postižu preko noći. Proces obuhvata pripremu zemljišta, sadnju podloga, kalemljenje i dugotrajnu negu biljaka, pre nego što sadnica bude spremna za kupca. Zbog toga je svaki proizvodni ciklus zahtevao strpljenje i pažljivo planiranje, a supružnici su postepeno sticali iskustvo koje im je kasnije pomoglo da prošire posao.

Od prvih sadnica do velike proizvodnje

Kako je rasla proizvodnja, Stepanovići su deo ostvarenih prihoda usmeravali u kupovinu opreme i mehanizacije. Širenje posla nije se zasnivalo samo na većem broju biljaka, već i na unapređenju načina rada. Nova ulaganja olakšala su obradu zemljišta i omogućila im da organizuju proizvodnju na većem obimu.

Danas njihov rasadnik proizvodi oko 85.000 sadnica ruža godišnje, što predstavlja veliki pomak u odnosu na početnih 10.000. Prekretnica je nastupila kada je glavno pitanje postalo kako odgovoriti na sve veću potražnju i dodatno proširiti kapacitete. Njihov naredni cilj je da dostignu proizvodnju od 100.000 sadnica godišnje, uz modernizaciju opreme i uvođenje tehnologija koje mogu da olakšaju najzahtevnije poslove.

Kvalitet ostaje važniji od broja sadnica

Povećanje proizvodnje donosi i nove izazove, naročito kada je potrebno sačuvati kvalitet svakog proizvoda. Marijana i Nikola zato ne žele da širenje posla bude samo pitanje količine. Njihov plan je da razvijaju asortiman i prodajne kanale, ali da istovremeno zadrže pažljiv pristup uzgoju po kojem su izgradili poverenje kupaca.

Za njih je posebno važna činjenica da se kupci vraćaju, jer to vide kao potvrdu kvaliteta i pouzdanosti. Žele da i u budućnosti iza svake prodate sadnice stoje njihovo ime i odgovornost za ono što nude. Takav pristup pokazuje da rast porodičnog biznisa ne mora da znači odustajanje od vrednosti na kojima je nastao.

Porodična tradicija kao osnova budućeg razvoja

Priča Stepanovića pokazuje kako se dugogodišnje porodično iskustvo može pretvoriti u ozbiljan posao kada se spoji sa obrazovanjem, upornošću i spremnošću na ulaganje. Od skromnih početaka, kada su imali tek osnovni alat i mali broj sadnica, stigli su do proizvodnje koja zahteva organizaciju, savremenu opremu i jasno postavljene ciljeve. Njihov put nije bio brz, već je rezultat niza malih koraka i odluka donetih tokom godina.

Marijana smatra da su upravo stručnost, zajednički rad i želja da svakog narednogodišnjeg ciklusa budu bolji ključ njihovog napretka. Iako su već izgradili prepoznatljiv rasadnik, supružnici veruju da pred njima ima još prostora za razvoj. Njihova ambicija je da povećaju proizvodnju, ali da pritom sačuvaju porodični karakter posla i ljubav prema ružama od koje je sve počelo, piše Blic.