Na dan kada je počeo, svega 27 odsto Amerikanaca podržavalo je ničim izazvanu vojnu operaciju koja je prekinula diplomatske pregovore koji su bili u toku. Pet meseci kasnije, taj broj se malo promenio: 35 odsto od 4.505 odraslih Amerikanaca koje je Rojters/Ipsos anketirao početkom avgusta reklo je da odobrava rat.

Čak i oni na Zapadu kojima moralni razlozi nisu prepreka i dalje imaju problem sa očiglednim nedostatkom strategije. Malo ko je uveren da je Iran zaista bio dve nedelje udaljen od nuklearnog oružja, a konfuzija oko razloga za rat i dalje ne jenjava.

Ako je ova najnovija vojna avantura, koja je američke poreske obveznike do sada koštala najmanje 37,5 milijardi dolara, ogolila jednu očiglednu karakteristiku druge administracije predsednika Donalda Trampa, onda je to odsustvo savetnika sa iskustvom i samopouzdanjem potrebnim da svom lideru pruže iskrene procene.

Jasno je da ovo nije proisteklo iz iznenadne promene stava prema Iranu preko noći, niti kao reakcija na neku neočekivanu iransku provokaciju. I pre prošlogodišnjeg Dvanaestodnevnog rata, a ponovo i pre nego što je ovaj najnoviji rat počeo, Teheran i Vašington nalazili su se usred aktivnih pregovora.

Sadašnja kriza predstavlja kulminaciju višedecenijskog širenja straha od navodne izuzetne iranske pretnje, pretnje koja je, kako se tvrdilo, zahtevala ništa manje od totalnog rata. Ovakvu predstavu dosledno su podgrevali medijski konglomerati, ratno orijentisani tink-tenkovi i stručnjaci za Iran, koji još od kraja devedesetih zastupaju stav da je Iran toliko drugačiji od drugih spoljnopolitičkih izazova da je potpuno imun na diplomatsko rešenje.

Od ideologa Fondacije za odbranu demokratija (FDD), nesklonih demokratiji, do grupe istaknutih diplomata i naučnika okupljenih u neprofitnoj organizaciji Ujedinjeni protiv nuklearnog Irana (UANI), organizovani glasovi koji zagovaraju čvrstu ruku prema Teheranu neumorno su održavali plamen neprijateljstva.

Ratno nastrojeni pripadnici iranske dijaspore koji su u različitim periodima savetovali američke vlade takođe su doprineli stvaranju krize. Aktivistkinja i medijska ličnost Masih Alinedžad, holivudska glumica Nazanin Boniadi i zagovornik monarhije Said Gaseminežad neki su od tih "stručnjaka" koji su promovisali kratkovide stavove i politike koje su nas dovele u sadašnju situaciju.

A onda su tu bili i "stručnjaci" za Iran koji ne govore persijski i koji nikada nisu kročili u tu zemlju, ali su se uspešno predstavili kao autoritativni glasovi. Neokonzervativni pisac Džošua Muravčik, koji je 1995. bio jedan od osnivača, a sa sedištem u Merilendu, Fondacije za demokratiju u Iranu, još je 2006. tvrdio da je bombardovanje Irana bilo jedino stvarno rešenje za navodnu egzistencijalnu pretnju po nacionalnu bezbednost SAD.

Pokojni Majkl Lidin, bivši konsultant Stejt departmenta, veći deo svoje političke karijere proveo je zagovarajući rat protiv Irana, zemlje o kojoj je uvek pisao sa besom i nefiltriranim prezirom. Iran je nazvao „saučesnikom zla“, a opisivao ga je kao „nemilosrdnog i odlučnog neprijatelja“, tvrdeći bez dokaza da se Iran 2009. pripremao za „sveobuhvatan napad na američke, britanske, francuske i nemačke ciljeve gde god to bude moguće“.

Mnogi od razloga navođenih za ovaj rat, na koje je Tramp aludirao u svojim izjavama prilikom objavljivanja operacije „Epski bes“, godinama, pa čak i decenijama kruže Vašingtonom. Tramp je čak pomenuo talačku krizu iz 1979. godine; delovalo je da sugeriše kako se samo direktnom konfrontacijom ta mrlja na časti Amerike može osvetiti.

„Kada završimo, preuzmite svoju vladu. Ona će biti vaša“, rekao je „velikom, ponosnom narodu Irana“ u svom obraćanju, obećavajući mu da je čas njegove slobode „koja je na pragu“.

Ali nepromišljeno vođenje rata, uključujući ubistvo najmanje 120 iranske školske dece u Minabu, samo je jedan od razloga zbog kojih ga treba osuditi. Jednako je za osudu činjenica da je operacija zasnovana na pogrešnoj pretpostavci da će rat neminovno dovesti do promene režima u Teheranu.

Debata o promeni režima u Iranu nije nikakva novost i traje gotovo koliko i sama Islamska Republika. Ali čak ni mnogi od najodanijih zagovornika promene režima ne mogu da objasne šta bi politička tranzicija u Iranu praktično podrazumevala. Možda je upravo zato Tramp, kako bi racionalizovao svoju raskošnu potrošnju na ovaj rat po izboru, u nekoliko navrata insistirao da je promena režima već sprovedena.

Tramp je 24. marta na sastanku u Beloj kući rekao da smo „zaista imali promenu režima“ zato što su „lideri potpuno drugačiji“. Nekoliko dana kasnije, razgovarajući sa novinarima u avionu Er fors uan, on je ponovio svoj stav, tvrdeći da smo „imali promenu režima“ i da njegov tim pregovara sa trećim režimom koji čine „veoma razumni“ ljudi.

Trampov zaokret kada je reč o večnim ratovima iznenadio je i razočarao mnoge njegove pristalice. Naime, kada se u februaru opredelio za rat agresije ili bio nagovoren da ga pokrene, predsednik je imao sasvim drugačiji pogled.

„Poslednjih godina, previše američkih predsednika bilo je opterećeno idejom da je naš posao da zavirujemo u duše stranih lidera i da američkom politikom delimo pravdu za njihove grehe“, rekao je na Investicionom forumu Saudijske Arabije i Sjedinjenih Država u Rijadu prošlog marta.

On je pohvalio tehnološka dostignuća država Persijskog zaliva, priznajući da ona nisu rezultat spoljnog planiranja: „I ključno je da širi svet primeti da ova velika transformacija nije došla od zapadnih intervencionista niti od ljudi koji su dolazili u prelepim avionima da vam drže predavanja o tome kako da živite i kako da upravljate sopstvenim poslovima.“

A ako je njegova duga istorija žaljenja zbog ratova u Iraku i Avganistanu i upozoravanja na buduće ratove na Bliskom istoku bilo kakav pokazatelj, 47. predsednik je razumeo da su takve ekspedicije često bile uzaludne. Shodno tome, za današnji zastoj odgovornost bi trebalo da preuzme i šarolika grupa stručnjaka i lobista koji su Beloj kući plasirali dezinformacije.

Grupno razmišljanje tink-tenkova o promeni režima odavno je nalagalo da će Iran biti srušen činom pobune ili kontinuiranim pritiskom. Stručnjaci su takođe sugerisali donosiocima odluka u Vašingtonu da iranski lideri već imaju rezervisane jednosmerne karte za Moskvu i da će sramno pobeći čim bombe počnu da padaju.

Ali postoji mnogo toga što su sebični savetnici prećutali uzastopnim administracijama, a posebno aktuelnoj Beloj kući, koja je pokazala zapanjujuće nepoznavanje Irana. Kako je ranije ovog meseca primetio Džo Kent, bivši direktor Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma, „jedan od osnovnih razloga zbog kojih rat u Iranu propada jeste nedostatak osnovnog razumevanja kako zemlje protiv koje smo započeli rat, tako i Bliskog istoka u celini“.

Zaista, kao nacionalna država čije granice nisu proizvoljno povučene nekakvom posleratnom konvencijom, Iran se neće urušiti bombardovanjem njegovih vojnih objekata ili atentatima na njegove lidere.

Iako je dugo predstavljan kao bastion autoritarizma, Iran je daleko od monolita. Politička kultura u Iranu mnogo je konkurentnija i dinamičnija nego u zemljama koje su tradicionalni saveznici SAD. U Iranu se dogodilo više protesta nego u bilo kojoj drugoj državi u regionu koji nije isključivo sastavljen od demokratskih tvrđava.

Iran nije u potpunosti pod kontrolom jednog lidera ili vladajuće klike. Državni aparat ima više nivoa, a civilne institucije koje služe javnosti, uprkos raširenoj korupciji, nikada nisu bile potpuno nefunkcionalne.

U poređenju sa susednim zemljama, iranski pokazatelji razvoja, stambena i saobraćajna infrastruktura, kao i finansijske institucije, nalaze se u žalosnom stanju. Međutim, značajno je to što je Iran dostigao osnovnu samodovoljnost u zadovoljavanju većine svojih poljoprivrednih i industrijskih potreba, i to uprkos pet decenija sankcija.

Zemlja je sve više osiromašena, ali visoko obrazovanje i dalje subvencioniše država. I uprkos hroničnoj nestašici lekova i medicinske opreme, studija objavljena 2019. godine u časopisu Lancet utvrdila je da je njen indeks dostupnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite jedan od najviših na Bliskom istoku i u severnoj Africi.

Duboko ukorenjena netrpeljivost prema stranoj intervenciji, koja prethodi puču iz 1953. godine, dugo je karakterisala percepciju iranskog naroda o njegovim odnosima sa velikim silama, a upravo je to jedan od razloga zbog kojih model Delsi Rodrigez nije mogao da bude ponovljen u Iranu.

Regionalni avanturizam, unutrašnja represija i loše upravljanje ekonomijom i dalje su obeležja Islamske Republike Iran. Ali to su dugotrajni problemi i malo je razloga da se veruje da spoljašnja intervencija može da ponudi trajno rešenje.

Ako udružena snaga dve moćne vojske nije uspela da sruši ovu državu, onda su možda postojale materijalne činjenice koje „stručnjaci za Iran“, koji naseljavaju tink-tenkove i konsultantske firme unutar Vašingtonskog beltveja, nisu saopštili svojim nadređenima. Prilično je teško trijumfalno izaći iz sukoba sa stranom o kojoj ne znate ništa.